Не знам како бих могао у пар реченица описати човека какав је био Властимир Власта Велисављевић. Јер он је човек за роман! Само оно мало што знам о њему и оно мало што сам имао среће да проживим са њим је толико много. Само приче о томе како је Нушић дошао на пробу, како је преживео Голи оток, како га нервира Лондон јер нема нити једног трабанта на улици, како имамо тајни план да он сам игра монодраму „Вагиналних монолога”…
Не знам да ли сам икад упознао човека који је био толико благородан као Власта. Никад, али никад, нисам осетио ни мржњу, ни гнев, нити најмању ружну мисао. Он је био чисто сунце од човека. И о ужасима Голог отока говорио је са неком само њему својственом благошћу. Увек насмејан, увек добре воље. Био је насмејан чак и кад га је болела глава. Никад му ништа није било тешко, ништа што је на било који начин повезано са представом.
Кад сам први пут радио са њим 2000. године у Атељеу 212, Власта је већ био доста стар. После тога смо радили још неколико пута заједно, укључујући нашу последњу представу Шекспировог „Хамлета”. На почетку представе он је седео испред завесе Југословеског драмског позоришта. Сви глумци из представе су долазили на просценијум и поклонили би се великом учитељу. Онда би им се учинило као да он спава. Пошли би да провере и он би се нагло пробудио. Какав зезатор! После тога би им изговорио Хамлетов монолог о глуми. Чинило нам се логичним ако било ко треба и има право да нам каже како да глумимо да је то он. Радио је то на свој посебан начин. Касније се појавио у сцени у којој Хамлету долазе глумци. Уместо глумаца нашем Хамлету дошао је Власта. Носио је неку кесу из супермаркета у којој је имао папирну круну коју је дао Хамлету. Као неки ритуал: Ја сам био краљ глуме, ево сад те крунишем и предајем ти трон.
Хвала му за топлину и смех и за благост коју никад нисам срео у животу. И за све зафрканције у којима је тако уживао… Био је као неки лав који седи испод дрвета и као дрема. Око њега се скупљамо сви ми (рецимо радознали мајмуни) и као се нешто шалимо на његов рачун или причамо наглас, јер знамо да лав спава или да не чује добро. А лав се само смеје и мисли: „Само нек се мајмуни радују, мени не смета да мисле да ја спавам.”
Отишао је човек који је био трезор прича и догађаја, човек ризница у чијем срцу су биле скривене велике тајне најлепше професије овог света – глумачке. Нека путује са осмехом на лицу!
Александар Поповски