Milena Jeftić Ničeva Kostić, slikar, kostimograf i scenograf, preminula je preksinoć u Beogradu ostavivši za sobom bogati umetnički opus. Svojim izmaštanim kostimima, scenografijama i lutkama ova jedinstvena umetnica dala je poseban pečat scenskoj iluziji, pokazavši koliko je tanana linija između likovnog i pozorišnog stvaralaštva.
Rođena 1943. godine u Tomaševcu, diplomirala je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, gde je završila postdiplomske studije na odseku za scenski kostim. Svoje legate za života Milena Jeftić Ničeva Kostić zaveštala je Galeriji Matice srpske i Kući legata, kojoj je 2006. godine poklonila svojih 30 originalnih radova, a pre nekoliko meseci i stan-atelje, u kojem je živela i stvarala.
Multimedijalnost ove umetnice ogleda se u njenom dugogodišnjem radu, u kojem je sa podjednakom ozbiljnošću svoj umetnički rukopis ispisivala kako u slikarstvu tako i u kostimografiji i kreiranju lutaka. Lutkarskim iluzijama počela je da se bavi davne 1969. u Malom pozorištu „Duško Radović”, ostvaviši za sobom brojne kreacije kojima se posebno radovala najmlađa publika.
– Slike liče na lutke, lutke na slike. To se posebno primećuje kod mojih radova iz ciklusa „Bele slike” u kojem su zastupljene figure sa fizionomijama bez puno crta, sa dečjim rukopisom, jer sam tu „belu” fazu radila na osnovu sećanja iz detinjstva, lutke su imale primitivnu formu obrađene u ,,zakrpama” tople i veoma su radovale decu. Sa druge strane, kada sam radila ciklus „Cvetanje”, u isto vreme sam kreirala kostime za „Fausta” u režiji Mire Erceg u Narodnom pozorištu u Beogradu, tako da sam Margaretine haljine pravila od svilenih margareta, pa se pozorišni kostim, kao logičan sled povezao sa slikama iz ciklusa „Cvetanje”. Nekako paralelno, radila sam i predstavu „Pobuna lutaka” u pozorištu „Boško Buha”, u kojoj sam scensko odelo za dva patuljka rešila cvetnim aranžmanima na haljinama, kapama – govorila je u jednom od retkih intervjua za „Politiku” Milena Jeftić Ničeva Kostić koja je zazirala od javnih nastupa i medijske pažnje.
U svojim radovima ova darovita umetnica uvek se vraćala rodnom Banatu odakle je, kako je govorila, hranila kreativnu i životnu energiju.
– Naravno da kroz svoje radove pričamo o sebi, jer sami sebe najbolje i poznajemo. Ne izmišljam ništa što nije ovozemaljsko, ili viđeno. Radim ono što vidim svojim očima, i što je ostalo u mom sećanju, u ovom slučaju u pitanju su oranice koje vidim svaki put kada idem u Tomaševac, a i kada ne boravim tamo stalno su mi u podsvesti ti motivi –govorila je.
Milena Jeftić Ničeva Kostić gradila je svoju karijeru ne robujući formama, predrasudama, obaveznim proporcijama, modi, tehnici... Pozorišni reditelji i te kako su voleli da sarađuju sa ovom specifičnom autorkom, koja je nažalost godinama unazad odbijala da radi kostime.
– Scensko odelo se više ne razlikuje od svakodnevnog života. Zato sam i otišla iz pozorišta, jer je kostim savremen, muškarci nose odela, žene haljine, ali je sve konfekcijsko i bez emocije, bez lepote. Osušeno, bez mašte! Otišla sam jer nemam šta da izmaštam. Pozorišni kostim mora da govori o delu, ulozi, epohi, a savremeni kostim je postao neka vrsta tendencije sporta i kiča. Kič može i da uveseli, ali glumci na sceni uglavnom nose trenerke i patike, svečane ili ne, u svim varijantama. Više nema autentičnog odela, verovatno zato što mali narod želi da se poistoveti sa većim narodima. Gledaju preko granice, internet ne ispuštaju iz ruke. I ranije su se naše žene odevale u Beču, Pešti, nikad nismo imali autentičnog kreatora. Čitava moda se diktira iz jednog centra, a zavisi ko to kako obrađuje – govorila je Milena Jeftić Ničeva Kostić, izražavajući posebno žaljenje što je lutkarstvo u Srbiji na margini i što mu se ne pridaje značaj kakav ima u zemljama u okruženju.
Random autor