Милена Јефтић Ничева Костић, сликар, костимограф и сценограф, преминула је прексиноћ у Београду оставивши за собом богати уметнички опус. Својим измаштаним костимима, сценографијама и луткама ова јединствена уметница дала је посебан печат сценској илузији, показавши колико је танана линија између ликовног и позоришног стваралаштва.
Рођена 1943. године у Томашевцу, дипломирала је на Факултету примењених уметности у Београду, где је завршила постдипломске студије на одсеку за сценски костим. Своје легате за живота Милена Јефтић Ничева Костић завештала је Галерији Матице српске и Кући легата, којој је 2006. године поклонила својих 30 оригиналних радова, а пре неколико месеци и стан-атеље, у којем је живела и стварала.
Мултимедијалност ове уметнице огледа се у њеном дугогодишњем раду, у којем је са подједнаком озбиљношћу свој уметнички рукопис исписивала како у сликарству тако и у костимографији и креирању лутака. Луткарским илузијама почела је да се бави давне 1969. у Малом позоришту „Душко Радовић”, оствавиши за собом бројне креације којима се посебно радовала најмлађа публика.
– Слике личе на лутке, лутке на слике. То се посебно примећује код мојих радова из циклуса „Беле слике” у којем су заступљене фигуре са физиономијама без пуно црта, са дечјим рукописом, јер сам ту „белу” фазу радила на основу сећања из детињства, лутке су имале примитивну форму обрађене у ,,закрпама” топле и веома су радовале децу. Са друге стране, када сам радила циклус „Цветање”, у исто време сам креирала костиме за „Фауста” у режији Мире Ерцег у Народном позоришту у Београду, тако да сам Маргаретине хаљине правила од свилених маргарета, па се позоришни костим, као логичан след повезао са сликама из циклуса „Цветање”. Некако паралелно, радила сам и представу „Побуна лутака” у позоришту „Бошко Буха”, у којој сам сценско одело за два патуљка решила цветним аранжманима на хаљинама, капама – говорила је у једном од ретких интервјуа за „Политику” Милена Јефтић Ничева Костић која је зазирала од јавних наступа и медијске пажње.
У својим радовима ова даровита уметница увек се враћала родном Банату одакле је, како је говорила, хранила креативну и животну енергију.
– Наравно да кроз своје радове причамо о себи, јер сами себе најбоље и познајемо. Не измишљам ништа што није овоземаљско, или виђено. Радим оно што видим својим очима, и што је остало у мом сећању, у овом случају у питању су оранице које видим сваки пут када идем у Томашевац, а и када не боравим тамо стално су ми у подсвести ти мотиви –говорила је.
Милена Јефтић Ничева Костић градила је своју каријеру не робујући формама, предрасудама, обавезним пропорцијама, моди, техници... Позоришни редитељи и те како су волели да сарађују са овом специфичном ауторком, која је нажалост годинама уназад одбијала да ради костиме.
– Сценско одело се више не разликује од свакодневног живота. Зато сам и отишла из позоришта, јер је костим савремен, мушкарци носе одела, жене хаљине, али је све конфекцијско и без емоције, без лепоте. Осушено, без маште! Отишла сам јер немам шта да измаштам. Позоришни костим мора да говори о делу, улози, епохи, а савремени костим је постао нека врста тенденције спорта и кича. Кич може и да увесели, али глумци на сцени углавном носе тренерке и патике, свечане или не, у свим варијантама. Више нема аутентичног одела, вероватно зато што мали народ жели да се поистовети са већим народима. Гледају преко границе, интернет не испуштају из руке. И раније су се наше жене одевале у Бечу, Пешти, никад нисмо имали аутентичног креатора. Читава мода се диктира из једног центра, а зависи ко то како обрађује – говорила је Милена Јефтић Ничева Костић, изражавајући посебно жаљење што је луткарство у Србији на маргини и што му се не придаје значај какав има у земљама у окружењу.
Random autor