Дванаестог априла 1956. године у Јарковцу је рођен, а једанаестог априла 1997. из Београда је „побегао негде“, можда кад му се на главу срушио читав свет, можда да се унапред подругне распродаји бола, можда и да нам покаже да уме да буде гадан кад је наше пажње гладан.
Рајко Којић је један од највећих гитариста које је српска и југословенска рок музика дала. Добро, имамо Точка, и Точак је наш Хендрикс. Рајку је недостајало мало даха, мало ваздуха, мало отвореног простора да постане наш Ричи Блекмор. Или не – зашто га поистовећивати с било ким.
У музичком смислу, Рајко је био творац и покретач групе која ће у историји остати упамћена под називом „Рибља чорба“.
На првом „Чорбином“ албуму групи је дао звук, тон, целину. Тај албум, „Кост у грлу“, најбољи је који је овај бенд икад снимио.
Пружио је много и на наредних пет албума. Кад је „Чорба“ објавила своје најпопуларније остварење, „Мртва природа“, поново је заблистао, али већ као човек-творац који се утапа у матици машине.
Оно што је овај гитариста оставио нашем року, а и нашој души, чућете у песмама „Ја сам још она иста будала“, „Хеј, ћале“, „Звезда поткровља и сутерена“, „Остани ђубре до краја“, „Неке су жене пратиле војнике“, „Рекла је“, „На Западу ништа ново“ и у многим другим.
Може ли земља да буде лака? Може, ако је земља облак. У тој земљи, горе, изнад наших ушију, почива и траје Рајко Којић.
Владимир Д. Јанковић