Катарина Каћа Обрадовић рођена је 1928. године у Београду, где је завршила Државну балетску школу и дипломирала историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Балетско образовање је стекла код педагога Јелене Пољакове и Наташе Бошковић, а најдуже је била ученица Милорада Милета Јовановића. Усавршавала се у Москви на ГИТИС-у код чувених совјетских педагога Семјонове, Петрове, Захарова, Елијаса. Преминула је 1. септембра, а сахрана је данас на Новом гробљу у 13 часова.
Први пут је наступила на сцени у Родином позоришту, првом дечјем позоришту код нас, које је водила Гита Предић, ћерка Бранислава Нушића, и то у улози Пепељуге.
Чланица београдског Балета постала је још као ученица 1945. године, а 1947. добила је стипендију за школовање у Москви. Иако се, из познатих разлога, већ 1948. вратила у Београд, о том периоду вели: „Већ тада сам почела да схватам да уметнику није довољна само игра, већ и да постоје одређени интелектуални простори којима треба допунити игру...“ .
Свој уметнички пут успешно наставља добијањем награде на Омладинском фестивалу за извођење Grand pas de deux (Одета) из II чина „Лабудовог језера“ 1948, а 1950. је одиграла своју прву главну улогу – Књегиницу у „Балади о једној средњовековној љубави“. Током наредне две деценије уследиле су бројне улоге лирског класичног репертоара, као и карактерне роле у домаћим и иностраним балетима. Успешно је играла у „Жизели“ насловну улогу и Мирту, била је Одета и Одилија у „Лабудовом језеру“, затим Јулија, Пепељуга, Зарема, солисткиња у „Силфидама“, „Краљици острва“, „Кинеској причи“, „Орфеју“, „Јоланди“, као и у домаћем репертоару – „Охридска легенда“, „Ђаво на селу“, „Лицидерско срце“, „Вибрације“, „Симфонијски триптихон“ и друге, те у солистичким деоницама балетских делова у операма.
На питање шта је у овом богатом и разноврсном репертоару највише одговарало њеном афинитету, одговара: „У првом реду волела сам игру, без обзира да ли је она класична или карактерна. Мени је било важно да ме она испуњава. У традиционалном класичном репертоару чини ми се да сам имала осећај за стил, а у карактерним улогама сам се некако 'осећала својом'“. Овај суд о себи самој може се у потпуности прихватити, јер Катарина Обрадовић је била полукарактерна играчица која је са истим успехом играла и један и други балетски репертоар, а коју су красили прецизна играчка техника и увек студиозно прилагођен глумачки израз лику који интерпретира.
Од 1970. Обрадовићева је била у два наврата шеф београдског Балета, а три деценије се успешно бавила репетиторским радом, првенствено са солистима, увек имајући на уму како треба да професионално усмерава индивидуалне особености сваког играча, не покушавајући да репродукује себе.
И за дипломски рад на историји уметности Катарина је одабрала тему везану за балет – написала је изванредну студију, са стручне стране анализирајући чувена ремек дела сликара Едгара Дегаа, инспирисана балетском средином.
Треба свакако рећи и да је била једанaест пута члан међународног балетског жирија на такмичењу у Варни, шест пута у Москви, четири пута у Јапану, те у Риму и Тунису. Била је и председник Националног савета за уметничку игру наше земље и успешно је сарађивала за Саветом за игру Унеска. Радила је кореографије за телевизију и реализовала представе класичног репертоара у Напуљу, Београду, Новом Саду, Сплиту и Скопљу. Удружење балетских уметника Србије јој је доделило Награду за животно дело.
Милица Зајцев