Звали смо је Злаћана. Њен спикерски, помало промукли глас прексиноћ је заувек утихнуо: после дуге и тешке болести Злата Спасојевић (58) преминула је у свом стану у Београду, окружена најдражима.
У „Политици“ је провела цео свој радни век. Била је сјајан лектор, језичка чистуница правописне школе српског новинарства, правоверни професионалац, пре свега добар човек. Увек је била искрена, понекад пребрза. Свет је делила на људе и нељуде.
Изнад Злате лебдео је неки ореол оптимизма, чак и кад се разболела. Волела је да се весели и да прича вицеве. „Ако немате нешто лепо да ми кажете, немојте ми ни прилазити“, шалила се с колегама.
Волела је да одгонета лингвистичке ребусе, а највише је респектовала колегу Граду Аничића и само је његова реч могла да буде последња. А „Језичке недоумице“ професора Ивана Клајна увек су биле ту, на њеном столу, за не дај боже.
Једном смо се, пре десетак година, жустро споречкали око неког текста и нисмо разговарали неколико дана. После смо се зближили и постали кућни пријатељи. Злату је одмах заволео и Лаки, мој разиграни лабрадор, који на километар, непогрешиво, уме да нањуши доброту.
Заједно са њом уминуо је читав један сплет речи, израза, стилова, новинских текстова и безазлених шала (Је ли, Злаћана, како се правилно каже: ћао или чао, Ирак или Иран?) Смејала се до суза и кад је чула штос да је црногорски једини страни језик који се учи на српском.
Поносила се што је одрасла на Дорћолу. „Било једном на Дорћолу...“, волела је да евоцира успомене „из нашег краја“ где су мангупи некад гајили голубове, а данас пит-бул теријере.
Злата је добро познавала и кафански свет: њен тата Јанићије био је београдски угоститељ на гласу, легендарни кафеџија који је вратио углед телећој глави у шкембету у „Хајдуку“ и роштиљу на ћумур у Скадарлији.
По угледу на оца Јанићија, Злата је била мајстор за гурманлуке и посластице. Имала је обичај да доноси своје специјалитете на дегустацију у „Политику“. Биле су то праве мале гозбе, од шваргли и пихтија до бајадера и ванилица.
Кад је последњи пут дошла у „Политику“, једног викенда пре шест месеци, да попије кафу с пријатељима у Клубу, свратила је и код нас у Деск да поздрави викенд-екипу, чији је и она једно време била члан. Са мном се поздрављала неколико пута – као да је слутила да се видимо последњи пут.
Када смо је испратили до лифта, у ваздуху као да је лебдела нека сета. И туга. На четвртом спрату „Политике“, у Деску, тог викенда дуго је владао мук.
Убрзо је пала у постељу, без снаге и воље за дружењем. Њени најмилији пазили су је до самог краја. Све до прексиноћ, кад је отишла на пут без повратка.
Злаћана, збогом.
П. Мићковић
Random autor