Академик Михаило Ђурић, један од водећих српских филозофа и социолога, професор који је оставио дубоки траг и у педагошком раду са низом генерација студената београдског Правног факултета до 1972. године, такође и као гостујући професор на универзитетима у Бечу, Западном Берлину и Аугсбургу, умро је у 25. новембра у Београду у 86. години.
Професор Ђурић је рођен 1925. у Шапцу, а студирао је право, филозофију и класичну филологију на Београдском универзитету, да би 1954. докторирао с тезом „Идеја природног права код грчких софиста” на Правном факултету, на коме је исте године постао асистент.
До почетка седамдесетих година прошлога века професор Ђурић је стекао сва универзитетска звања, као предавач историје политичких теорија, социологије, теорије државе и права и методологије друштвених наука.
Сав окренут свету филозофске мисаоности и научне скрупулозности, вођен начелом етичке доследности и непоткупљивости, као школовани социолог који дубоко разуме ковитлаце историје и политичку интервенцију у њене токове, професор Ђурић је у марту 1971. године продорно анализовао и оштро критиковао амандмане чија ће решења бити уграђена у Устав СФРЈ из 1974. године.
Упозорио је да се тим променама „одбацује сама идеја” „државне заједнице југословенских народа”, а такви и други његови ставови, изнети у тексту који је објавио у часопису „Уметност” 1971. године, поводом рушења Његошеве капеле на Ловћену, нису оставили равнодушном догматску, репресивну и стаљинизовану власт.
Покренут је судски процес у коме је професор Михаило Ђурић, због својих теоријских ставова и „деликта мишљења” осуђен на девет месеци строгог затвора, а изложен прогону избачен је са Правног факултета.
Случај је хтео да се баш у протеклу суботу, на свом редовном годишњем окупљању нађу представници генерације студената Правног факултета у Београду, која је ову школу уписала 1972. године. Прексиноћ смо се у разговору подсетили и професора Михаила Ђурића, наиме туробног бруцошког времена, у коме нисмо имали привилегију да слушамо предавања угледног професора, зато што је био избачен са факултета. Нисмо знали да је преминуо, што само сведочи шта су професор Ђурић и његово дело значили и оним генерацијама студената Правног факултета које нису имале срећу да га и непосредно упознају као професора и педагога.
Свој научни рад професор Ђурић је касније наставио у Институту друштвених наука, као гостујући професор на универзитетима у иностранству и плодни писац, аутор петнаестак далекосежно важних филозофских књига и на стотине чланака, расправа и прилога у домаћим и станим часописима.
Велики допринос филозофском и правном животу професор Ђурић је дао и као члан Савета редакције часописа „Праксис”, члан Управног одбора Корчуланске летње школе, покретач и главни уредник часописа „Филозофски годишњак” и директор годишњих курсева о Ничеовој филозофији у Дубровнику. Био је и члан Управног одбора Српске књижевне задруге.
И после повратка на Правни факултет 1990. године, професор Ђурић је доследно одбијао да говори о временима када је био изложен политичком и кривичном прогону.
Високи научни углед који је уживао професор Ђурић потврђен је избором за члана Српске академије наука и уметности и Европске академије наука и уметности у Салцбургу.
Место и време сахране професора Михаила Ђурића биће накнадно саопштени.
Танјуг