Лос Анђелес, 27. маја – Познати амерички редитељ Сидни Полак преминуо је у понедељак у свом дому у Лос Анђелесу, пренели су рано јутрос амерички медији. „Полак (73) је преминуо у понедељак после подне од рака у свом дому у Лос Анђелесу. Његова породица је била с њим. Лекари су открили да има рак пре девет месеци”, изјавила је Полакова представница за штампу Лесли Дарт.
Полак је снимао филмове свих жанрова, а његов познати филм „Моја Африка” из 1986. године са Робертом Редфордом и Мерил Стрип освојио је седам Оскара, међу којима за најбољи филм и режију.
Бета-АФП
* * *
Када је пре десет месеци Сидни Полак из здравствених разлога одустао од режије филма о спорном пребројавању гласова бирача на Флориди, на председничким изборима у Америци 2000. године, нико није очекивао да ће тако брзо напустити филмску сцену коју је задужио.
Детаљи о здравственом стању редитеља тада нису објављени. Ипак, иако болестан, Полак је продукцијски филм извео до краја: „Пребројавање” је протеклог викенда премијерно приказано на америчком кабловском каналу HBO.
Полак је рођен 1. јула 1934. године у Лафајету у Индијани. После средње школе преселио се у Њујорк где је каријеру започео као глумац у позоришту и као редитељ телевизијских серија.
На филму је дебитовао као глумац у драми „Ратни лов” када је упознао Роберта Ретфорда, „пријатеља за цео живот”, како је говорио. Њихово пријатељство се одразило и на пословну сарадњу: снимили су шест филмова, међу којима и драму „Моја Африка” у којој је играла и Мерил Стрип. Филм је освојио седам „Оскара”, а Полаку су припала два: за режију и као продуценту – за најбољи филм.
– Када добијете „Оскара” за режију, а конкуренција су вам Џон Хјустон, Акира Куросава, Хектор Бабенко и Питер Вир, онда вам ноге клецају док излазите на бину – објашњавао је Полак марта 1986. године.
Полак је аутор дела „И коње убијају, зар не?”, „Девојка коју сам волео” и „Три Кондорова дана”. Филмом „Џеремаја Џонсон” био је у конкуренцији за канску „Златну палму” 1972. године, а одличне критике на фестивалу у Берлину добио је за „Без злобе” 1981. године. Годину дана касније, светску публику је освојио комедијом „Тутси” са Дастином Хофманом у главној улози. После „Моје Африке”, чијој је београдској премијери октобра 1986. године лично присуствовао, уследили су филмови: „Фирма”, „Сабрина”, „Пробуђена срца” и „Преводилац” са Шоном Пеном и Никол Кидман, који је сниман у седишту Уједињених нација у Њујорку, што је ретко коме дозвољено.
Деценијама, Полак је продуцирао многе хваљене филмове, међу којима и „Талентованог господина Риплија” и „Хладну планину” Ентонија Мингеле, „Разум и осећајност” Анга Лија или „Рај” Тома Тиквера.
Сидни Полак је често био и испред камере, али увек са разлогом. Говорио је да воли да се врати глуми и почецима, поготову ако га позове неко од колега које цени. Играо је код Роберта Алтмана и Стенлија Кјубрика у филмовима „Играч” односно, „Широм затворених очију”, а једну од последњих улога остварио је у драми „Мајкл Клејтон” Тонија Гилроја. О овом филму који је и продуцирао, али и о последњој режији и документарном филму „Кронки Френка Герија”, говорио је за „Политику”:
– У паузама снимања филма „Мајкл Клејтон”, Клуни ми је „рецитовао” серијал дијалога из „Три Кондорова дана”, и то је чинио боље него што их се ја сећам – нашалио се Полак који је као глумац са мером знао да открије и извуче оно најбоље из глумаца: од Редфорда, преко Барбаре Стрејсенд, Џејн Фонде и Феј Данавеј, до Пена и Кидманове.
– Облик приче диктира избор глумца. Тако је било још од времена рада са Редфордом, а и у филму „Преводилац” – изјавио је Полак у интервјуу за наш лист и, између осталог, додао:
– Најбоља уметност у филму догађа се изван смишљеног приповедања и политичког „предавања”.
Себе је називао трагачем за новим идејама, причама и лицима. Био је један од врсних синеаста чијим делима ћемо се радо враћати.
И. А.
Random autor