Глумац Драгомир Чумић Чума преминуо је у понедељак у Београду после краће болести. Глуму је дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду, а каријеру је започео улогом у филму „Сан” (1966) Пурише Ђорђевића.
Његова најуспешнија остварења су у комичним улогама неспретњаковића и губитника, као у филму „Радио Вихор зове Анђелију” из 1979. године. Нове генерације памте га по улогама у филмовима „Лајање на звезде” и „Кад порастем бићу кенгур”. Последњих година играо је у популарним телевизијским серијама попут „Шешир професора Косте Вујића”, „Војна академија”, „Бела лађа”, „Рањени орао”, „Непобедиво срце”...
***********
Београд је имао своје грађане који су га упознавали шетајући улицама, у сусрет људима, грађане који би успут поправили ружан графит на зиду или се зауставили код клошара да питају каква је временска прогноза за тај дан. Да, причам о Драгомиру Чумићу, Чуми из милоште. А чума значи нешто чега се треба плашити. Драго Чумић је чуми дао крила.
Драго Чумић звани Чума није волео сликање за јавна гласила. Избегавао је, случајно знам, новинарку „Политике” и то је трајало годинама. Није волео да прича о томе како је снимио први филм са Мијом Алексићем, како је са Миленом Дравић трчао у филму „Крос Кантри”, како се скоро напио у Сплиту са Орсоном Велсом, а за новине би било још лепше да је хтео да прича како су он, Тикало и Брана Петровић по кафанама разбијали све бране доброг понашања. Тикалова изложба слика тренутно је на Цветном тргу, а Чумину изложбу филмова чини скоро педесет филмова.
У Сарајеву је снимао са Мирзом Идризовићем, а донео је и лепу причу о севдалинки у којој се певало о лепој Мири. Није хтео да се појави у „Глорији”, ја сам га молио, па сам после искористио прилику и ја дао интервју. Можда би о Чуми боље могла да прича Милена Дравић, о томе како је он играо тренера, а Љуба Тадић попа. Тај трио нећете наћи у другим филмовима. Милена као центарфор, Љуба као десна, а Чума као лева полутка. Много филмских утакмица је Чума одиграо. У продукцији РТС-а Чума се срео са причама Чехова. Адаптација пет прича под насловом „Од сваког кога сам волела”. У свих пет Чума је Чехова водио под руку, да нам исприча о нежним временима које је живео Чехов. У филму „Скерцо” Чума је композитор који младу девојку, лепу Душицу Жегарац, учи првим корацима на клавиру. У филмовима Здравка Шотре Чума је својим улогама вратио оног кога су сви волели, Мију Алексића.
Када бисмо шетали градом, случајни пролазници би нам често прилазили да би се сликали са њим. Мене нису примећивали, ја бих се мало повукао, не баш срећан, али ипак, био је то мој Чума. И Београда, и Чачка, и Љубљане и Скопља. И сада када нам је утекао да на небу прича о српском филму, остале су ми само успомене на њега, а ове речи које сам написао неће рећи све.
Тако да дајем реч Кинотеци и РТС-у. Нека поново прикажу Чумине филмове и тако још једном прошетају са Чумом улицама града.
Једном сам изјавио да су моји филмови филмови Милене Дравић. Сада додајем, јесу Миленини, али су филмови Драгомира Чумића Чуме.
Пуриша Ђорђевић