После краће и тешке болести у Београду је 8. јуна преминуо истакнути српски књижевник Мома Димић, саопштило је јуче Удружење књижевника Србије (УКС). Угледан песник и преводилац, приповедач и романсијер, читан, превођен и игран у позориштима у земљи и иностранству, путописац и есејиста, драмски писац, сценариста, дугогодишњи уметнички директор Београдских међународних сусрета писаца, драгоцени приређивач књига, плодну књижевну каријеру започео је пре пола века романом „Живео живот Тола Манојловића”.
Рођен је 1944. године у Београду, где је дипломирао филозофију на Филозофском факултету. Димић је имао само 22 године када је написао блистави роман о Толи Манојловићу. На сцени Театра у подруму београдског Атељеа 211 незаборавном улогом Толе, која је осим позоришног имала и ТВ издање, прославио се Петар Краљ – пре две и по године, ова је представа у режији Петра М. Теслића, прославила јубилеј: 400-то извођење. Та је монодрама већ 1968. године играна и у Лондону.
У Упсали у Шведској, где је Димић био изузетно цењен песник и преводилац, постављен је његов „Шумски грађанин”. Аутор је сценарија за познато филмско остварење Слободана Шијана „Како сам систематски уништен од идиота”. Објавио је око 40 књига, а са шведског је превео око десет. Преводио је и са енглеског језика.
Димић је заступљен у многим домаћим и страним антологијама српске поезије и прозе. Његове књиге преведене су на десет језика. Добитник је бројних домаћих и међународних награда за књижевност и преводилаштво.
Време и место сахране Моме Димића биће накнадно саопштени.
Танјуг
-----------------------------------------------------------
Путник језикословац
„Сваком писцу о којем сам писао, приступао сам другачије, настојећи да што дубље зађем у одаје и тајне њиховог стварања, димензије и боје, њихових талената…”
Само пре осам дана, у разговору о најновијој књизи „Неовдашњи – писци и сусрети”, ову реченицу Моме Димића објавили смо у нашем листу, не сањајући да ће се живот овог сјајног писца, есејисте и преводиоца угасити тако брзо. Знало се да болује, да храбро издржава али нико од његових пријатеља није веровао да ће једног дана морати да каже: „Нема више Моме.”
Био је диван писац и диван човек. Волео је да путује, да се среће са најразличитијим људима и да помно слуша њихове приче проналазећи у свакој неко зрнце лепоте, доброте и мудрости. Са сваког путовања слао је писамце или карту, доносио записе или есеје, занимљиве разговоре са уметницима са све четири стране света, за које у том часу нисмо можда много ни чули али који су ускоро постајали славни и нама блиски.
Мома Димић је умео да поштује своје саговорнике и своју браћу по перу: подсећао је често новинаре када „пада” који јубилеј, који писац пуни толико и толико година, писао о њима и увек својом ненаметљивом а виспреном речи исказивао колико је одан књижевности. Волео је да преводи са шведског језика, а заједно са сином је превео и поезију Томаса Транстремера (Сабране песме, у издању Нолита). Представио нам је тог далеког писца који сада спада у сам врх светске књижевности, и чије се име све чешће помиње у номинацијама за Нобелову награду за књижевност.
Уз име Моме Димића остаће везани наслови небројено објављених путописа и записа, видео је свет а волео своју Србију и Миријево: „није лошије од не-знам-каквих метропола”, рекао је у једном интервјуу. У Миријеву ће бити и сахрањен, али датум сахране још није саопштен, рекли су нам у Удружењу књижевника Србије чији је истакнути члан Мома Димић био.
У Удружењу је био изузетно активан, а свако ко је пратио међународне сусрете писаца у Београду сећа се са којом је предусретљивошћу упознавао писце са колегама, али и са нашим људима и градовима у које су по завршетку Сусрета путовали. Није заборављао ни Косово и Метохију, из које је и сам доносио прегршт записа и топлих текстова о судбинама људи одатле.
Добио је низ награда а, како је рекао, признање „Јаков Игњатовић” за животно дело, из Будимпеште, које је примио пре две године, посебно му је било драго јер носи име великана српске књижевности чије је дело још живо. Па ипак, иако га је УКС предложило за посебно признање за врхунски допринос у култури, комисија Министарства културе Србије није тако проценила Димићев допринос. Јесу, међутим, читаоци који су се јављали и нашој новини, протестујући због тога. То је, знамо, Моми Димићу било највеће признање.
А. Цвијић