Миодраг Мики Ракић није издржао борбу са тешком болешћу. Бивши потпредседник Демократске странке и носилац листе Нове демократске странке на последњим парламентарним изборима, преминуо је у Војномедицинској академији у Београду.
Имао је 39 година, био је најближи сарадник и пријатељ бившег председника Србије Бориса Тадића, као и близак пријатељ премијера Александра Вучића. Његов утицај очигледно је надилазио функцију секретара Савета за националну безбедност и координатора свих служби безбедности. Важио је за некога ко одржава пријатељства, без обзира на положај својих пријатеља у номенклатури власти.
Ракић тако никада није напустио Бориса Тадића, како су учинили многи пошто је Борис отишао са функције шефа државе. Мики се није плашио да постане пријатељ тадашњег опозиционара Александра Вучића, у време када актуелном премијеру није давано ни грам шанси да једног дана постане најмоћнији човек Србије.
Та Ракићева особина, да не заборавља своје пријатеље ни када су најмоћнији, али ни када одлазе са престола, тајна је његове, често мистификоване моћи.
Од 3. априла 2003. године, Ракић је радио као саветник министра одбране Србије и Црне Горе за војно-територијалне органе, у време док је министар био Борис Тадић. После тријумфа Тадића над Николићем, 2004. године, нови председник поставља двадесетдеветогодишњег Ракића на место шефа кабинета и он, временом, постаје једна од најмистериознијих личности српске политике – човек чија је моћ била у дијаметралној супротности с количином информација о њему.
Некадашња отправница послова амбасаде САД у Београду Џенифер Браш написала је, наводи се у депешама „Викиликса”, да Акционим тимом за хапшење Ратка Младића руководи управо Мики Ракић. Некада председник општинског одбора Демократске странке на београдској општини Палилула, постао је, током два Тадићева мандата, најповерљивији човек председника и, практично, шеф свих шпијуна.
Они који су га упознали као дипломца Правног факултета у Београду и потом радили са њим у општини, тврде да је Мики био само обичан, доброћудан момак који је сплетом околности улетео у највеће политичке и обавештајне игре. У таквом свету мистерије, служби, странаца и високе политике, временом је, изложен стресу, притисцима и обавезама, тешко оболео.
Свестан да је дуго времена обитавао у сенци, на изборној скупштини ДС-а 25. новембра 2012. године изашао је за говорницу у Сава центру, спустио микрофоне на своју висину и смирено рекао:
– Добар дан. За оне који ме не знају, ја сам Миодраг Ракић… Чуо сам да се то мало зна!”.
Изабран је тада за једног од седам потпредседника и многи су га сматрали за главног актера компромиса између Ђиласа и Тадића на основу кога је бивши председник постао почасни председник демократа. Када је Борис напустио ДС, то је учинио и Ракић.
Будући да је пореклом из Житорађе, Ракића су повезивали са Ивицом Дачићем, те су управо Микија сматрали креатором историјског помирења демократа и социјалиста и још много догађаја у новијој историји Србије. Разуме се, Ракић је био пријатељ и са Ивицом Дачићем.
Градећи зид тајновитости око себе, са штурим изјавама, уздржан и ретко насмејан, написао је два ауторска текста, у „Политици” и „Блицу”. Важио је за готово недоступног и крајње опрезног саговорника.
Чак је и његова болест била предмет нагађања и спекулација. Многи су сумњали у то да човек попут Микија Ракића може уопште да оболи. То, на жалост, није била фама.
Александар Апостоловски
Random autor