Преминуо песник Миодраг Павловић

У недељу увече, у немачком граду Тутлингену, крај Штутгарта, преминуо је у свом дому, у 86. години, Миодраг Павловић (1928), песник, антологичар, есејиста, преводилац, члан САНУ, Словенске академије уметности и Европске песничке академије. По одлуци породице, супруге Марлен и ћерки Јасмине и Кристине, сахрањен је у Тутлингену, у којем је живео, повремено, последње четири деценије.

Рођен је у Новом Саду. Основну и средњу школу завршио је у Б­ео­граду, као и Медицински факултет, који је студирао од 1947. до 1954. Прву збирку – „87 песама” – објавио је 1952. Ова песничка књига сматра се прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности определила даљи животни пут Миодрага Павловића. Био је изванредан познавалац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника послератне српске књижевности. Његова поезија и есеји објављени су на свим европским језицима и неколико оријенталних. Дела су му нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику, која је изашла 2004. Ова антологија – „Песма помера брда”, добила је наслов према једном стиху Миодрага Павловића. Антологија садржи 260 песама, од 82 аутора. Године 1960. постао је драматург у Народном позоришту у Београду. Радио је дванаест година као уредник у издавачком предузећу „Просвета”. Добитник је највећих наших и европских награда.

Његова најзначајнија дела су збирке: „87 песама” (1952), „Стуб сећања” (1953), „Хододарје” (1971), „Улазак у Кремону” (1989), „Космологија профаната” (1990), „С Христом нетремице” (2001), романи: „Други долазак” (2000) и „Афродитина увала”. Аутор је више књига есеја. Приредио је неколико антологија поезије, међу којима је најзначајнија „Антологија српског песништва од XIII до XX века”. Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце.

Живео је на релацији Тутлинген–Београд. У последње време је све ређе долазио, повукао се из јавног живота, кажу да је последњих дана одбијао и храну да узима. Његови пријатељи тврде да је желео да буде кремиран и сахрањен у Београду.
 
Тихо живео – тихо и отишао
 
Милован Данојлић:Напустио нас је један од градитеља лепоте и достојанства књижевне уметности 20. века. Миодраг Павловић се појавио међу предводницима отварања наше поезије, и културе уопште, према великом свету, у часу када се за то, поред дара и звања, тражила и извесна храброст. Једна од најумнијих наших глава, модерниста с ослонцем у националној традицији, као песник, есејиста и антологичар, делом и речју борио се за висока мерила певања и мишљења, која су се, у међувремену, помутила и срозала. Упоређено с текућим стањем ствари, време у којем се појавио Миодраг Павловић приказује нам се као Периклово доба наше културе. Последњи пут, разговарали смо, телефоном, почетком маја, он из Немачке, ја из Француске. Одлагао је, због лошег здравственог стања, редовну посету Београду, не губећи наду у добру будућност града према којем је, у поезији и животу, гајио живу, у историји утемељену, љубав.
 
Матија Бећковић: Миодраг Павловић је носио најобичније име, а остварио најнеобичније дело. Као да му је име бивало непознатије, што му је дело постајало славније, а то није једини парадокс његове животне мистерије. Јавио се са „87 песама”, а живео тек једва годину дана мање. „Свет је постао лакши за један људски мозак” – један је од његових првих, славних стихова. Не знам која реч би била тачнија и прикладнија да се каже о њему у часу последњег опроштаја. А тај мозак, за који је свет остао лакши, а српско умље сиромашније, није био тек мозак једног смртника, већ мозак песника прекретника, који је у херојској борби за памћење вратио српској поезији неколико отписаних векова. „Такозвани мртви”, наслов је његовог последњег рукописа, и тако ће међу нама, такозваним живима, од сад словити и он сам. Миодраг Павловић је био оличење чистога ума, човек најоштрије и најблиставије интелигенције.
 
Петар Пајић: Песник не умире, јер иза њега остаје оно што се зове дух. Његова поезија, и уосталом свака његова реч, исказана кроз песму или есеј, не може се померити. Време је немоћно. Он је био међу првима који су нам показали модерне путеве духа.

Вито Марковић: Миодраг Павловић је био песник тих, опрезан, мудар, ненаметљив. Као песник и антологичар, својим модерним лирским мерилима, постао је наше време. Дружили смо се. Били смо пријатељи. Разговарали о свему, па и смрти. Питао сам га шта после смрти више воли – пепео или оно друго. Одговорио је: „Пепео, пепео.” Тихо је живео, тихо је и отишао, као неко ко је скоро увек био у слози са самим собом.
 
Радивоје Микић: Миодраг Павловић, уз Васка Попу, утемељивач је модерног песничког израза у српској књижевности друге половине 20. века. Али, поред тога, он је годинама и деценијама био оличење песника који, не само што истражује могућности песничког израза, већ и као есејиста даје тумачење нашег целокупног песништва. Његов есејистички рад представља један од највиших домета у српској култури. Сасвим је сигурно да су и Павловићево песничко искуство, и његов есејистички рад, подлога на којој је настала његова чувена „Антологија српског песништва”, тај репрезентативни образац представљања српке лирике.

Радован Бели Марковић: Држим да ничег природнијег нема, но да се од драгог Песника опростим речима којима се и он опростио од једног Песника: „Збогом под црним сводом/ Утисни челом тучано узглавље/ Врати нам светове које си презрео/ Похвали нас за усрдно плакање/ И помози нам однекуд да останемо живи.”
 
Владан Ракић: Вест о смрти српске и европске књижевне громаде, затекла ме је, снажно уздрмала, и дефинитивно прекинула наше вишегодишње, за мене ритуалне, шетње Кнез Михаиловом, до омиљених му кафана „Пролеће” и „Вук”. За доласке у вољени Београд припремао се дуго, у последње време све дуже, а остајања у Београду бивала су све краћа.