Атина – Режисер Тео Ангелопулос, класик грчког филма, није успео да сними последње секвенце свог најновијег филма „Друго море”. Преминуо је у атинској болници од повреда задобијених у уторак када је на њега за време снимања налетео моторцикл.
Очевици кажу да се све одиграло у секунду: 77-годишњи Ангелопулос је у сумрак, негде око 19 часова прелазио коловозну траку прометне саобраћајнице у јужном предграђу како би нешто објаснио глумцима када је на њега налетео мотор. Режисер је одмах превезен у болницу али су повреде биле врло тешке и лекари који су се за његов живот борили неколико сати, нису успели да га спасу.
Тео Ангелопулоса сматрају класиком грчког интелектуалног филма који је захваљујући њему постао познат и светској јавности. Почео је са краткометражним филмовима 1963. и на почетку се углавном бавио историјом Грчке, као, рецимо, у трилогији „Дани 1936”, „Комедијанти” 1975, „Ловци” 1977, приказујући кроз њих јарку панораму новије грчке историје. Каснији Ангелопулосови филмови који су му донели светску славу су се бавили грчком митологијом али су истовремено бивали и политички актуелни.
Ангелопулос је у својој богатој четрдесетогодишњој каријери добио бројне награде док је филм „Вечност и један дан” овенчан признањем Канског фестивала 1998.
Добијао је награде и на Берлинском форуму, у Италији, Јапану... Експериментални филм „Александар Велики” добио је 1980. награду „Златни лав” у Венецији, док је за „Пејзаж у магли” добио сребро на Венцијанском фестивалу 1988. „Прекинути родин лет” 1991. награђен је у Болоњи и на фестивалу у Сиднеју. За филм „Поглед Одисеја” припала му је посебна награда критике на Канском фестивалу 1995.
После освајања „Златне палме” у Кану 1995. за филм „Вечност и један дан”, чувени грчки режисер скренуо је на себе пажњу и филмовима, „Плачући луг”, „Прашина времена” снимљен 2008. и „Невидљиви свет” 2011.
Тео Ангелопулос који је био правник по образовању, дуги низ година је радио као новинар, филмски критичар, био је оснивач часописа „Савремени филм”. Био је почасни професор Бриселског универзитета, и Универзитета у Есексу, Нантера у Паризу и његов препознатљив стил били су лагани, дуги кадрови, епизоде праћене нарацијом као што је, рецимо, његов филм „Путујући свирач”.
Ј. Павловић-Стаменић
Агенције