У Београду је јуче преминуо Коста Богдановић (1930), вајар и теоретичар уметности, саопштило је Удружење ликовних уметника Србије. У Музеју савремене уметности у Београду Коста Богдановић радио је као кустос, музејски саветник и као директор (1985–1987). У истом музеју основао je Центар за визуелну културу 1974.године. Члан УЛУС-а био је од 1961. године.
Коста Богдановић је до последњег тренутка радио у свом атељеу у једном новобеоградском солитеру. Сваки посетилац осим што је имао прилику да види његове скулптуре, увек је могао да присуствује и малом концерту–Коста Богдановић са задовољством је свирао на архаичном жичаном инструменту. Последњи пут био је гост „Политике” пре годину дана када смо његову скулптуру из циклуса „Византија” поклонили лауреату „Политикине” награде за најбољу режију на Битефу–Јожефу Нађу.
У свом дугогодишњем плодном стваралаштву Коста Богдановић био је највернији дрвету. „Кад узмем дрво у руке, ја га пре свега дуго посматрам да бих видео шта оно највише очекује од мене...Дух дрвета је веома важан. Стари народи су, међутим, веровали у дух дрвета који је по многим веровањима мудрији од човека”, говорио је Коста Богдановић.
Своју запитаност над облицима и формама Богдановић је базирао на ставу да је разлика између занатлије и уметника у томе што занатлија размишља како је лакше, а уметник како је могуће.
Уметник је вајарство учио у атељеу Сретена Стојановића, а истовремено је дипломирао историју уметности на Филозофском факултету у Београду (1962) и остварио се и као ликовни критичар, теоретичар и кустос. Богдановићев опус усмерен је на израз савременог, тихог, мирног, здравог и узвишеног које води суптилном приближавању духовног у уметности. Коста Богдановић је теоријски формулисао и засновао сопствену поетику–поетику визуелног. На Академији уметности у Сарајеву увео је предмет истраживање визуелне културе (1982), a касније као постдипломске студије на новосадској академији уметности. Оставио је незаобилазан траг студиозним истраживањима визуелне културе и објавио их у књигама „Свест о облику”, 1 и 2, „Увод у визуелну културу”, „Историја светске скулптуре”...
„Живимо у доба опште, па и визуелне загађености. Постоји покушај да се кроз интегрални поглед на визуелну културу нађе оправдање зашто је човек то што је створио, за нас данас тековина. Колико је она смислена и шта би било да нема онога што су људи створили. Наравно, људи су створили огромна зла, али то не значи да људи не желе и добро. И ја покушавам да кроз своју уметност и своје писање будем на страни добра....”, говорио је овај вајар у чијим су делима најзаступљeније боје биле ултрамарин плава, златна и бела.
Он је овај избор објашњавао следећим речима: „Та ултрамарин је боја које нема у природи, оно што мислимо да је плаво то је само ваздух… Ултрамарин је онај последњи тон према љубичастој, а постоје четири фабричка ултрамарина, али ја не користим ниједан од њих, већ правим своју боју. Зашто? То је боја која сугерише дубину и њена симболика указује на идеју о спиритуалном, небеском и космичком. У сликарском ефекту она даје продужену дубину у односу на црну. Плава боја је бескрај и та метафора је нешто што не могу да достигнем, а хтео бих”.
Коста Богдановић добио је 1992. и „Политикину” награду за најбољу изложбу. Биле су то тешке године, па му новчана средства као део награде тада нису ни исплаћена. Никада се није наљутио нити правио буку од тога. Увек је са неким помирујућим осмехом говорио о том догађају.
Скулптуре Косте Богдановића у слободном простору реализоване су у бројним местима некадашње Југославије: Јаловик, Сплит, Зеница, Кикинда, Апатин, Панчево, Београд.
Његова дела се налазе у уметничким збиркама музеја и галерија: Берлин, Грац, Олбани, Београд, Љубљана, Зеница, Ниш, Апатин, Кикинда, Панчево, Крагујевац и у многим приватним збиркама.
Датум и место сахране Косте Богдановића биће накнадно објављени.
М.Ђорђевић
Random autor